Posle 2014, u kojoj smo obeležili vek od početka Prvog svetskog rata i čuvene srpske vojne pobede, Srbija je ušla u još jednu godinu velikih jubileja. Ove godine se obeležava dvestota godišnjica Drugog srpskog ustanka, u ovoj godini podsećamo se i tragične 1915, odnosno pada Srbije pod neprijateljsku okupaciju i početka srpske golgote, takođe slavimo sedam decenija od pobede nad fašizmom, a navršava se i 20 godina od pada Republike Srpske Krajine i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Ovih pet datuma na različite načine simbolizuju modernu istoriju države Srbije.

Ipak, godina 2015. bez ikakve pretencioznosti može da se proglasi i godinom Narodnog pozorišta Užice. Povod je 70 godina od osnivanja profesionalnog pozorišta, i 20 godina od prvog Jugoslovenskog pozorišnog festivala, “Festivala bez prevoda”.

Svi ovi jubileji dobar su povod da se razmotri ponovo perenijalno pitanje odnosa politike i kulture, države i pozorišta. Odnosno da se preispita uloga pozorišta u najnovijoj istoriji Srbije i ukaže na njegov značaj u stvaranju njenog identiteta.

Ono što nas ovde, dakle, interesuje jesu mesta preseka, s jedne strane sedamdesetogišnjica od pobede nad fašizmom i početka rada profesionalnog pozorišta u Užicu, odnosno s druge, dvadesetogodišnjica osnivanja Jugoslovenskog pozorišnog festival i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Ovde ćemo se za trenutak zadržati i ukazati na neke bitne okolnosti u kojima se ovako kontekstualizuje Narodno pozorište Užice, uostalom kao i sva druga pozorišta Srbije. U prvih petnaest godina nakon Drugog svetskog rata komunistička vlast je na pozorište gledala s jedne strane, kao „na snažno podsticajno sredstvo preko kojeg se može širiti njena politika i u kulturi i da se tako propagandističkoideološki može delovati na svest ljudi“, dok je s druge, pozorište tretirala kao neophodnu kariku u napretku društva. Ovaj dualizam zadržaće se sve do konačnog raspada Socijalističke federativne republike Jugoslavije 1991. godine.

Podsetićemo da je u prvim godinama ovog perioda, tačnije od 1945. do 1947. godine, osnovana mreža profesionalnih pozorišta: državna – narodna pozorišta u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Užicu, Šapcu, Novom Sadu, Subotici, Pančevu; okružna – Priren, Kruševac, Čačak, Vranje, Leskovac, Pirot, Zaječar, Prokuplje, Požarevac, Smederevska Palanka, Sombor, Zrenjanin, Sremska Mitrovica, gradska – Smederevo, Kraljevo, Valjevo, Bor, Knjaževac, Jagodina, Negotin, Paraćin, Ćuprija, Novi Pazar, Vrnjačka Banja, Vršac. Kao i u svim ostalim republikama Jugoslavije, između 1954. i 1958. godine usled ekonomske krize, s obzirom da su sva pozorišta bila finansirana iz državnog budžeta, i istovremeno, imajući u vidu blizinu većih centara, ukidaju se pozorišta u Kruševcu, Valjevu, Požarevcu, Čačku, Kraljevu, Vranju, Jagodini, Vrnjačkoj Banji, Smederevskoj Palanci, Prokuplju, Sremskoj Mitrovici, Pančevu. Sa većim ili manjim pauzama u radu, profesionalna pozorišta narednih godina opet su počela da rade u Kruševcu, Kraljevu, Vranju i Sremskoj Mitovici.

Postoje li neke sličnosti današnjeg Narodnog pozorišta Užice s onim iz 1945. godine, kad je reč o njegovim društvenim pozicijama? Iako danas ne pripada državi, već lokalu, princip funkcionisanja je ostao isti: ono je i danas odraz potrebe države/lokala da kroz umetničko stvaralaštvo izrazi svoj identitet i snagu, ali i kao izraz vrednosti vladajuće aristokratije (Wilmer 2008). Organizacioni i finansijski model umetnicima obezbeđuje odgovarajuće uslove za rad i održava se zgrada … Međutim, za razliku od svog početka, kada je bilo jedino sredstvo masovne komunikacije koje ima tu sposobnost da odjednom uspostavi veza sa mnoštvom (čitavom zajednicom), te da se ta ista veza učini živom, neposrednom i dvosmernom, u ovom trenutku, usled tehničke inferiornosti, dolazi, naizgled, do slabljenja uloge pozorišta u društvu. Samim tim i politička elita, kao neko kome je data prilika da određuje pravac i smer razvoja jednog društva, sa sve manje žara, interesovanja, poznavanja i ubeđenja vodi računa o pozorištu.

Druga osobina, ipak, predstavlja, da se poslužimo jezikom menadžmenta, gotovo nedostižnu komparativnu prednost pozorišta u odnosu na konkurente na polju masovne komunikacije. Kao dokaz može da posluži činjenica da već decenijama unazad, uvodeći veštački smeh u komedije a zatim i živu publiku u studija, televizijski programi pokušavaju da simuliraju tu jedinstvenu, neposrednu, trenutnu vezu učesnika u komunikaciji. Masovnost komunikacije, neposredna veza i poseban jezik, predstavljaju neke od osnovnih odlika pozorišta, pa tako i Narodnog pozorišta Užice, čiju upotrebu tek valja odrediti. Ovo nije poziv politici i političarima da, kako kakvi ideolozi, utiču na rad i postojanje pozorišta, već daleko više poziv pozorišnim stvaraocima da aktivnije preispitaju i ponude rešenje za određivanje mesta pozorišta u sadašnjem društvu.

A sadašnjost je, za Narodno pozorište Užice, veoma složena. Promenjene su pozicije i države i nacije, a zahtevi za uvažavanjem multikulturalnosti jednog društva nameću nove standarde kada je reč i o teatrima.

Polazeći od pretpostavke da je svrha postojanja pozorišta u 21. veku tumačenje sadržaja kolektivnog pamćenja kroz pozorišno stvaralaštvo radi izgradnje određenog društvenog identiteta, Narodno pozorište Užice prepoznalo je, pre dvadeset godina, istorijski trenutak kojim je pretila opasnost da uskoro nećemo imati šta da zastupamo i branimo.

Jugoslovenski pozorišni festival ne samo da je opravdao svrhu svog postojanja, već nas je još jedanput uverio o neophodnosti postojanja makar i jednog zajedničkog prostora kakvo je pozorište, kako bi se u razmeni iskustava i različitosti odredila prospekcija sopstvene budućnosti. Festival u kontinuitetu omogućava publici da vidi najznačajnije predstave srpske, hrvatske, bosansko-hercegovačke i crnogorske pozorišne produkcije, predstave koje bitno utiču na promišljanje pozorišne i stvarnosti na koju referiše.

Usaglašavajući festivalski koncept sa tematsko-motivskim celinama i čini se neograničenim brojem kodova koji se daju iščitati i činjenica da još uvek nismo stigli u obećanu zemlju; da još uvek lutamo nepoznatim predelom međuprostora između prapostojbine i te obećane zemlje, u kojem se ne priznaje ili obilato sumnja u bilo kakav autoritet, dolazio on od strane države, crkve, nauke, umetnosti itd, omogućavaju da se ovaj Festival prepozna kao jedan od najzanimljivijih i najprovokativnijih u regionu. Ovakvim konceptima su uprava pozorišta i selektorski tim uspeli da pozorišnu umetnost ne ograniče na današnja merila širokih slojeva, već da se merila i vidik ovih slojeva što više proširi. Obrazovanje i negovanje sposobnosti za estetičko ocenjivanje, jeste sredstvo kojim se može sprečiti stalno monopolisanje društva od strane neznantne manjine.

Zoran Stamatović