U danima kada je Hitler uspostavljao u Evropi “novi poredak”, kada je prodirao ka Moskvi, u Srbiji je stvorena prva slobodna teritorija u okupiranoj Evropi – Užička republika, koja je trajala od oslobođenja Užica 24. septembra 1941., a njen kraj je obeležila herojska bitka Radničkog bataljona 29. novembra 1941. godine.

Tokom postojanja, njene granice usled neprestanih borbi stalno su se pomerale. U periodu najvećeg zamaha, ona je približno zauzimala površinu od oko 19 000 kvadratnih kilometara, što na ukupnu površinu uže Srbije predstavlja oko trećinu. Ona se na jugu graničila rekom Uvac, na zapadu Drinom, na istoku linijom Beograd-Lajkovac-Aranđelovac-Knić-Kraljevo-Raška, dok se na severu granica stalno menjala.

Oko milion stanovnika ove prostrane slobodne teritorije živelo je u slobodi. Ovaj prostor bio je veoma važan za buduću vezu slobodne teritorije sa Sandžakom, Crnom Gorom i istočnom Bosnom. Osim toga, ovuda je prolazila važna nemačka saobraćajnica na liniji Srbija-Bosna.

Na oslobođenoj teritoriji Užičke republike stvara se organizovana narodna vlast i razvija veoma intenzivan i raznovrstan politički i kulturni život. Zgrada u kojoj se pre rata nalazila Narodna banka (sada zgrada Narodnog muzeja Užice) postala je sedište najvišeg vojnog i političkog rukovodstva – vrhovnog štaba NOPOJ-a, Politbiroa CK KPJ i CK SKOJ-a.

U samom gradu, u ratnim uslovima, obnavlja se privreda. U slobodnom Užicu radila je i Tkačnica u kojoj se proizvodilo platno za rublje, peškiri i nešto sanitetskog materijala. Počela je sa radom i krojačka radionica za izradu vojne odeće, obućarska radionica, opančarska radionica, partizanska pekara, radionica za preradu kože. Neprekidno su radile tri manje hidrocentrale na Đetinji, a grad i sva privredna postrojenja redovno su snabdevani električnom energijom.

Značajno mesto zauzima Užička fabrika oružja i municije koja je zbog svakodnevne opasnosti od bombardovanja bila izmeštena iz Krčagova i razmeštena u razne delove grada i u podzemne prostorije (trezore) Narodne banke. Radila je danonoćno i snabdevala puškama “partizankama” i municijom, partizanske i četničke jedinice.

Na teritoriji Užičke republike organizovan je i oživljen železnički saobraćaj od Gornjeg Milanovca do Vardišta, prevashodno je služila za ratne potrebe (borci su prevoženi na front), a ujedno je služila za civilne potrebe. Radi bezbednijeg saobraćaja radnici Ložionice su napravilo prvi oklopni partizanski voz.

S obzirom na ratne uslove, slobodna teritorija Užičke republike postala je pribežište za izbeglice i izgnaninke iz Slovenije, Makedonije, Bosne, Hercegovine i Vojvodine. Obezbeđen im je smeštaj i drugi neophodni uslovi za život. Osnovane su kuhinje za nezbrinute. Priliv stanovništva i evakuacija ranjenika uslovili su organizovanje besplatne zdravstvene zaštite u bolnicama u oslobođenim mestima.

Narodnooslobodilački odbori su, pored ostalog, vodili brigu o snabdevanju stanovništva prehrambenim i drugim proizvodima.

Pri Užičkom partizanskom odredu delovala je kulturno-umetnička četa čiji je zadatak bio da organizuje kulturni život Republike. U “Sokolani” su priređivane prigodne priredbe, igranke, slikarske izložbe i dr.

Obaveštavanje i informisanje građana je vršeno preko propagandnih plakata, letaka i drugog štampanog materijala. Značajno mesto zauzimaju novine “Borba” i “Vesti” koji su izlazili tokom trajanja Užičke republike.

Užička republika je pala pod udarcima dobro organizovane neprijateljske ofanzive i njen kraj obeležava “spartanski” otpor Užičkog Radničkog bataljona koji je štitio odstupnicu glavnine jedinica NOPOJ-a i Vrhovnog štaba.

Međutim, dragocena iskustva Užičke republike tokom trajanja oslobodilačkog rata (1941-1945) bila su utemeljena u izgradnji nove države.